Нисмо користили рашље, као у стара времена, нити лопате, цигле, малтер, камен… За овај неимарски подухват били су нам потребни: картон, кутије различитих величина, темпере, четкице, лепак, гранчице, суво цвеће, пластелин, играчке (аутомобили, човечуљци).
Да је могло да „испадне“ лепше, могло је. Али овај град нам је некако прирастао за срце, можда зато што смо га изградили са наших десет прстића. Замишљали смо како би било живети у у њему. Лепо, има зеленила. Шта би променили? Можда би додали и соларне плоче, мање аутомобила… Изабрали смо и место на ком би становали, замислили смо и суседе. Све у свему, и није тако лоша ова наша макета града.
Биљана, свака Вам част. Кад би само било више учитеља и наставника као што сте Ви. Надам се да нећете изгубити ентузијазам.
Хвала Ђорђе! 🙂